Naša priča – Ratni dan

Nakon povratka s Dobrinje proveli smo nekoliko dana u Maršalki. Redovne aktivnosti u kasarni. U komandi pričalo se da velika akcija deblokade grada nije propala, samo je odgođena. Sutra idemo na Otes. Sa Otesa, pravcem preko rijeke Željeznice i Vreoca, zatim crkve u Blažuju i spajamo se s našim jedinicama koje napadaju s Igmana. I Sarajevo deblokirano! S Igmana ima artiljerijska podrška pojačana sa dajdžinim “Sultanom”. Sve jedinice iz Grada i sve naše jedinice van Grada napadaju u svim pravcima. Sarajevo se mora deblokirati. Volje i morala ne fali i niko se nije bunio. Čula se i pjesma “Sa Igmana pogledat’ je lijepo”.

Nakon pet-šest mjeseci rata, akcija, granata, straža, rasprskavajućih metaka, mina i svega ostalog što rat donosi, boravak u kasarni nas je zbližio a nevolja natjerala da se bolje upoznamo. Za rat i komandovanje obučavali smo se usput, na licu mjesta, uživo. Postali smo organizovana jedinica. Znali smo ko je komandant, ko su komandiri, ko su obični borci. Bilo nas je svakakvih. Od 17 do 70, najviše radnika, seljaka, pokoji uglađeni gospodin i fini gradski momak. Te nekakve urbano-ruralne ljudske razlike brzo su se istopile, postali smo isti, svi borci i svi u istom belaju. Znalo se ko je dobar borac, ko je ludo hrabar, a ko nije za akcije. Patriotizma i morala nije falilo nikome. Znali smo i one koji su se plašili i petardi, što je bilo i normalno. Bilo je dosta boraca koji su jedva čekali kakvu akciju. Uvijek spremni, veseli, ništa im nije bilo mrsko, što god da je u pitanju, oni prvi. Himzo Mezit bio je jedan od njih. Vazda raspoložen, veseo, hrabar, spreman na saradnju. Pouzdan u svakom zadatku. S Himzom bilo je dobro i kad puca i kada je zatišje. Bio je dobar sa svima i svakog od nas zvao je “Jaro, jarane”. Živio je na Šipu, sam. Žena i djeca ostala su mu u Pejtonu, dijelu Ilidže pod četničkom kontrolom. Kada je čuo da sutra idemo na Otes i da je pokrenuta velika akcija deblokade grada bio se “odig’o”. Jedva je čekao da krenemo. Odmah su on i Pile organizovali utakmicu u kasarni. Sastavili dvije ekipe, podijelili se na Želju i Saraj’vo. Željo pobijedi 4:0, a Himzo dade 3 gola. Krenuli smo iz Maršalke po mraku u koloni. Komandant brigade, bataljona, operativci i izviđači otišli su ranije a mi kad stignemo odmah idemo u akciju deblokade grada. Bila je tamna i hladna septembarska noć. Iz Maršalke, Putem života, pokraj Žice, kroz Haliloviće do Stupa sve po planu, na vrijeme i bez ikakvih problema. Na Stupu kod fabrike Standard čelo kolone je stalo, čula se galama, komešanje i počela je nekakva pucnjava. Stotinjak nas je zaleglo neko na asfalt, neko u jarak. Ne znamo šta se naprijed dešava. Dođe vijest, počeše priče i došaptavanja da Juka i njegovi pucaju i ne daju da prođemo na Otes jer se nismo najavili. Neko u mraku progovori kakva najava i koji bakrači mi smo regularna jedinica Armije RBiH i prekidamo im lanac šverca. Dosta firmi na Stupu imaju puna skladišta robe. Kamion razne robe HVO-u, kamion Ilidžanskim četnicima, kamion u Grad. Restoran Delminium bio je glavni trgovački centar. Takva je priča bila. Provjerenih i neprovjerenih priča i “informacija” nije nam falilo. Propagande pogotovo. Potrbuške ležim pored puške, ne vjerujem u ovo što ovaj priča a za sebe razmišljam ‘Bože dragi, zar ima i toga’. A rat! Pričalo se kasnije da je tu noć lično Sefer intervenisao i molio Juku da nas pusti. I prošli smo. Kroz Aziće pa na Otes. Već je svitalo kad smo ušli u Otes. Razmjestili se po nekakvim garažama i haustorima. Doktori Sakip i Stanko smjestili su u garažama mobilnu ambulantu. Komadant je odmah sazvao sastanak, s oficirima i komandirima. Bili su planovi, karte na stolu, ucrtani pravci sa plavim i crvenim strelicama. Na oko i na kartama izgledalo je lahko, samo što nešto nije štimalo. Svanulo je a trebali smo biti na Sastavcima i rijeci Željeznici odakle kreće akcija. Komandir čete Asim M., mislo je svojom glavom, postavljao je pitanja operativcima i komandi o pravcu napada, o susjednim jedinicama, o četnicima, o artiljerijskoj podršci. Minska polja niko nije spominjao. Dosta stvari nije bilo jasno ali nije bilo vremena za detaljisanje. Jedan od onih viših oficira reče: “Nemojte se brinuti, dobro ste prošli, dobili ste najlakši pravac i zadatak, kako je drugim jedinicama na drugim pravcima širom grada. Na vašem pravcu nema organizovane četničke jedinice, tamo liniju čuvaju babe i djedovi, brzo ćete vi to rastjerati. Vi ste borci. Zmajevi”. Komandir voda Šile veli: “Pusti tu priču hajde da idemo, haman je podne, ne napada se u po bijela dana”!

Džebo R. ne bi bio on da nije na “svoj” način kren’o u akciju. Gdje je i kako naš’o kanafu napravio luk i strijelu, zab’o dvije kokošije perke za kačket, pušku na jedno, Osu na drugo rame a luk i strijelu u ruke i krenuo u akciju. E kad su tamo babe i djedovi bolje oružje mi neće ni trebati. I još jednoj gospođi dobaci: “Pristavider kahvu brzo ćemo se vratiti, nek’ bude gotova”. Himzo M. veseo a sa suzama u očima pokazuje svoj balkon u Pejtonu i predlaže da se promijeni pravac napada. “Neka sam i ovo dočekao, pa taman….”. Davno je sunce izašlo kad smo prelazili Željeznicu. Mokri do koljena prešli na drugu stranu. Odmah uz rijeku na blagoj uzbrdici gusta šikara, johe, vrbe, loza, nema kakvog bilja, i stabala nema. Uskim i zaraslim puteljkom krenemo prema Vreocima. Od nas dvadesetak niko ne zna tačno kuda idemo. Otprilike znamo svi, jer vidimo Igman i Debelo brdo a Vrelo Bosne i crkva u Blažuju su negje u podnožju. Ostali dio jedinice sa komandirima Asimom i Dinom otišli su lijevo od nas. Čula se pucnjava i detonacije na Dobrinji, Žuči, Trebeviću na našem pravcu tišina, ni metak se ne čuje. Blizu smo Igmana a ne čujemo našu artiljeriju. Tiho bez ikakve galame nakon pedesetak metara dođemo do jedne ravne nepokošene livade. Na kraju livade vidi se red kuća, i drugih objekata. Desno od jedne velike kuće od ciglanih blokova nalazi se manja šupa od lamperije pokrivena salonitom. To je naš pravac napada, nismo promašili. Nigdje se ne vidi rov, tranšeja, bunker. Niti išta što podsjeća na četničku liniju odbrane. Rasporedimo se u strijelce po uzbrdici na kraju livade u grmlju. Čekamo naređenje za napad. Šile, Džebo, Herić, Hapa, Piska, Berbić i još neki desno. Pile, Himzo, Kapo, Bugi, Manče, Sajo, ja i još neki lijevo. Ko da mi neko reče da još malo izvršim izviđanje izađem desetak metara na livadu zalegnem u travu. Ni tada mi nije bilo jasno, nit’ će ikada biti kako sam ugledao zelenu žicu u zelenoj travi. Pogledam malo lijevo mina. Mahnem rukom Himzi i Piletu i pokažem im šta sam vidio. Na brzinu odlučim, znam nešto o minama već sam ih skid’o. Vratim se do mine i imam šta vidjeti. Na onoj žici zakačena druga žica i na njoj mina. Paukova mreža. Mina ko gljiva. Bez puno razmišljanja uz Allahovu pomoć u po bijela dana na sred livade počnem skidati jednu po jednu. Za kratko vrijeme skinem i razmontiram pet-šest mina. Vratim se do Himze i Pileta sa razmontiranim minama, velim im da ima još, da prate šta se dešava naprijed. Nemam kad gledati gdje sam i gdje su četnici. Valja naći zalenu žicu u visokoj, nepokošenoj zelenoj travi. “Ako slučajno četnici zapucaju, štitite me. Ako me ned’o Bog šta pogodi, ne ostavljaj te me ovdje”! Vratim se ponovo, oči mi ispadoše tražeći, vidim Pile i Himzo gledaju naprijed. Opet isto. Pile je broj’o mine, upaljače od mina trp’o u džepove a Himzo govori “Jaro, ja bi s tobom smio ići u smrt”.

“De, Himzo, šuti kakva smrt, nismo još ni počeli ratovati. Gledaj Debelo brdo, treba se popeti na njega a još stotine Debljih brda do Drine”. “Dobro si, govori Himi, da se pomaknem s mjesta”. Borci koji su bili raspoređeni u šikari gledali su sve to. Poslije mi je jedan govorio da sam mu sumnjiv, da sam bio u četnicima, da sam ja postavlj’o mine. Pa me razmijenili.

Dobro sam znao Ko mi pomaže čim sam vidio prvu minu! Lijevo od nas, kod Asima, Dine i ostalih, tamo prema Ilidži, poče pocnjava. Iz one velike crvene kuće začu se galama, trka, klepetanje, sijevnuše šljemovi.

Otvori se džehennem. Bombe, detonacije, zvižde meci. Pucaju četnici, pucamo i mi. Niko nikoga ne vidi i niko tačno ne vidi odakle se puca. Nađoh se na livadi bez ikakvog zaklona, između dvije vatre. “Bože dragi, ako me ne ubiju četnici, ubit će me moji”! Daleko šikara da se vratim. Vidim većina boraca u zaklonima, nekoliko njih na sred livade, Džebo se prebacuje i traži mjesto da ispali Osu. Na čistini 10-15 metara od četničke tranšeje i rova, ne znam ni kud ću na šta ću. Vidim eksploziju u crvenoj kući, malo se pucnjava utiša, pretrčim do šupe i legnem za betonske temelje. Da sam se prišutio, da nisam pucao vjerovatno bi bilo bolje. Imam zaklon relativno dobar. Četnici su vidjeli odakle pucam i odakle dolijeću bombe i počeše gađati šupu. Kad god sam od početka rata pomislio da gore ne može biti uvjek sam se prevario. Može biti i gore i teže. Hiljade metaka, bombe u minuti pogodilo je šupu. Odvaljuje se lamperija, frca triješće na sve strane, zapali se. Ni karton brže ne bi gorio. Ležim na zemlji, zaklonjen betonskim temeljima, plamen zahvatio krov, gori i puca salonit. Rasprskavajući meci su mila majka kakav je zvuk pucanja salonita. Strahoba slušati. Ne smijem da pretrčim preko livade do ostalih, pogodit će me, ostat ću na livadi. Ako ostanem još koji minut kod šupe, živ ću izgorjeti. Šupa se već počela urušavati. Nije me strah smrti strah me načina umiranja. Allahu, pomozi!!!

Dopužem do ćoška šupe, dignem glavu da vidim šta se dešava. Na betoniranom podestu stoji limena kanta. Uspio sam vidjeti crnu bombu kako pade na beton i sageti glavu u zemlju. Eksplozija odjeknu metar od glave i sve mi utiša. Nit’ šta čujem, niti od dima šta vidim, sve mi se okreće i zvoni. Poluonesviješćen ustanem i više teturam lijevo-desno nego što trčim preko livade da dođem do šume. Ne znam kol’ko je prošlo vremena, malo mi se razbistri, čitav, samo zvonjava u ušima. Vidim nekoliko boraca po nekakvim, uvalama, iza stabala, zvižde meci, opada lišće ko u p’o jeseni a Džebo sjedi, smije se, mota zavoj sebi oko glave. Zakačio ga metak po sljepočnici, govori: “Ludih baba i djedova, oni ozbiljno shvatili rat. Hoće oči da nam izbiju”, a kraj njega još se puši ona kanta, stotine rupica na njoj, razvraćena na tri strane. Kroz smijeh govori: “Gljivaaa, kakav je ovo đevđir doletio”. Bože dragi, njemu je i u ovom belaju do zafrkancije. Ili je puk’o! Govori mi da je poginuo Rovčanin, da ga je Pile odnio na Otes, ranjen je i Dragan i njega je Pile nosio. Kod Asima i Dine još je gore. Komandir voda Šile je tu, obilazi ljude. Ne prođe ni 5 minuta metak zakači Hapu po glavi. Eko mota zavoj oko glave a Džebo mu pomaže, valjda se izvježb’o na sebi. Ibrahima B., svi smo zvali Hapovka a Džebo mu je skratio na Hapa. Sve poznate puške bile su dobre i pouzdane al’ je za Ibrahima poluautomatska puška Papovka bila najbolja i najpouzdanija. Samo je u nju vjerovao a nije joj mogao pravilno izgovoriti ime pa ju je zvao “Hapovka”. Od početka rata njih dvojica bili su zajedno i nisu mogli “smijeriti” jedan od drugog. Pa i tada dok je mot’o zavoj oko Hapovkine glave Džebo i Eko su mu ispod zavoja umotali granu od vrbe pa kad se Hapa pomakne sva se vrba mrda. “Nemoj se puno pomijerati” – veli Džebo, “četnici vide koja se vrba mrda, otkrivaš nam položaj. Samo se laganice pomjeraj, tek toliko da se ‘ne primiš'”!

Nekako se kroz šiblje prebacim na lijevo krilo a tamo u jednoj udolini desetak mojih boraca ko sardine poredani. Desetak metara niže pala granata i Kapu razvalilo. Bugi ga haman skinuo do gola i traži rane. Nigdje rane ni krvi al Kapo ne daje znake života. Iz one udoline usta Piske i sa Bugijem odnesoše Kapu. “Bože dragi, hoće li iko živ ostati”. Na Otesu čuju se detonacije, ne prestaje. Nemamo nikakvih vijesti šta se dešava lijevo i desno od nas. Četnici granatiraju rijeku, put prema Otesu. Stotine granata odjekuje na Otesu.

Ležimo u udolini koja nije bila neki dobar zaklon, al je dobra, bolja nego gola livada i tanko drveće. Piska je otišao da evakuišu Kapu a na njegovo mjesto odnekud se pojavi Himzo, zadihan, veselog lica predlaže mi da idemo napasti jedan četnički rov koji se nalazio između nas i Asimovih boraca, samo nam treba dosta bombi. Nije uspio reći ništa više, začu se rafalna paljba i od nas desetak koji smo ležali u uvalici jedino Himzu pogodiše četiri metka. Dva metka u ramena i dva u donji dio leđa. Ni “uh” nije izgovorio, samo okrenu glavu na lijevu stranu prema meni i progovori:

“Jaaro, ne ostavljaj me ovdje!”.

Pile je ležao ispod Himzinih nogu i bez ikakvog razmišljanja i straha da će ga pogoditi, sa još jednim borcem, staviše Himzu na nosila. Poslije je pričao da je Himzo dušu ispustio na rijeci Željeznici. Nije dočekao da vidi ženu i djecu a mnogo je želio i radovao se susretu s njima. Allah dž. š. tako je odredio, Njegova je zadnja. On će Himzu Mezita obradovati Džennetom.

On, Allah, odredio je i da taj dan Kapo E. oživi. Kada su Piska, Bugi i još neki odnijeli Kapu na Otes, nije davao znake života, bijel, ukočen nigdje ni krvi ni rana. Niti diše. U improvizovanoj ambulanti ubacili su ga na nosilima sa desetak mrtvih boraca. Dosta je bilo ranjenih kojima je pružana pomoć. Došla je informacija do Otesa da su četnici krenuli u kontranapad, da su sve nas pobili i zarobili i da će ubrzo zauzeti Otes. Bila je to dezinformacija, međutim doktori Stanko i Sakip, ozbiljno su shvatali svoj poziv i spremali ambulantu za evakuaciju. U svoj toj frci, galami, iz “mrtvog” dijela ambulante pomolio se Kapo, go, bijel ko duvar. Oživio. Valjda čuo za četnički napad i prep’o se da ga “mrtvog” ne zarobe.

Ne znam šta je taj dan bilo na drugim pravcima, Grad nije deblokiran. Na našem pravcu napada, koji je bio širok stotinjak metara bilo je teško, kod Asima i Dine još teže. Počeo je padati mrak kada smo se povlačili na Otes. Granatiranje nije prestajalo. Dosta je boraca ranjeno i poginulo prilikom povlačenja, ginuli su i civili na Otesu. Kada smo se varatili u kasarnu počela je kružiti priča da je na Vreocima bila itekako organizovana četnička jedinica i da su im u ispomoć pristigli i “šešeljevci”, četnici koji su čuvali Lune u Blažuju.

Ne znam je li to bila istina, al’ znam da onaj što je govorio da su tamo babe i djedovi Mančetu, Džebi, Šiletu i ostalim dugo vremena nije smio na oči.

I znam da je drugi dan Pile bio ljut “ko lane”. Naš’o novine i u njima piše da su “Prsanovi demineri na Vreocima poskidali u četiri minska polja 33 mine”.

“Pusti Pile što se priča i piše, važno je šta smo vidjeli, doživjeli i ostali živi. I nisu bile 33 bilo je duplo manje.

Na Otes i Vreoca više nismo išli.

Posvećeno borcima 11. pješadijske brigade “Zmaj od Bosne”:

Himzi, Hapovki, Pisketu, Šljivi, Kapi, Gari, Eki, Mančetu, Piletu, Šiletu, Asimu, Braci, Žuni, Mustafićima, Hadži, Besimu, Ruždiji ,Salki, Džebi, Esadu i ostalima…………………………………….