„Zašto bi Arapi sklapali mir? Da sam ja arapski lider, nikada ne bih pravio sporazume sa Izraelom. To je prirodno. Mi smo im uzeli zemlju. Naravno, Bog nam je to obećao, ali šta se to njih tiče? Naš Bog nije njihov. Mi dolazimo iz Izraela, ali pre dve hiljade godina, i šta to njih zanima? Bilo je antisemitizma, nacista, Hitlera, Aušvica, ali da li je to njihova krivica? Oni vide samo jedno: mi smo došli ovde i ukrali njihovu zemlju. Zašto bi to prihvatili? Možda će za jednu ili dve generacije zaboraviti, ali za sada nema šanse“, rekao je Ben Gurion, prvi premijer Izraela, po svedočenju Nahuma Goldmanna u njegovoj knjizi Jevrejski paradoks, objavljenoj 1978. godine.
Ne samo da oni kojima su zemlja i domovi oteti u vreme kada je Ben Gurion izgovorio ove reči nisu zaboravili, već i generacije nakon njih pamte – 77 godina Palestinci već pamte i obeležavaju Nakbu.
Al Nakba na arapskom jeziku znači katastrofa, a to su događaji započeti 1948. godine kada su cionističke milicije ubile više od 15.000 Palestinaca, proterale najmanje 750.000 ljudi i uništile preko 400 palestinskih sela sa ciljem nasilnog uspostavljanja države Izrael. Nakba se nije tada završila. Palestinci pamte i svakodnevno proživljavaju Nakbu, jer otimanje zemlje, ubijanje i proterivanje ljudi iz svojih domova traje već 77 godina. I već decenijama se cionisti pravdaju time da su oni samo želeli da osnuju jevrejsku domovinu u Palestini koja je tada, po njihovom svedočenju, u stvari bila pusta i pretežno nenaseljena, ali su, eto, naišli na veliki otpor toj ideji od strane nekolicine neprosvećenih, primitivnih Arapa koji su tu živeli kao nomadi.
Evropa umirila svoju savjest za stravičan zločin
„Zemlja bez ljudi za ljude bez zemlje“ je poznata cionistička krilatica koja opisuje jevrejski naseljenički kolonijalni projekat u istorijskoj Palestini. Nakon jednog od najmračnijih poglavlja u istoriji čovečanstva, holokausta, ova fraza za progonjene evropske Jevreje dobija dublje značenje, ali i za Evropu koja je u ideji naseljavanja Palestine Jevrejima uvidela rešenje „jevrejskog pitanja“. Na gotovo neverovatan način Palestina, u to vreme pod upravom Velike Britanije, je „predata u ruke“ jevrejskih političkih vođa sa ciljem osnivanja jevrejske države, čime je Evropa umirila svoju savest za stravičan zločin. Međutim, postojao je veliki problem.
Ta „nenaseljena područja“, ili „zemlja bez ljudi“, ili „pustinja“, kako se Palestina obično opisuje u cionističkom narativu, nije bila prazna. U njoj su živeli ljudi. U njoj su živeli Palestinci. Ljudi različitih veroispovesti, ljudi različitih etničkih i rasnih korena, vekovima su živeli jedni sa drugima na ovom prostoru. U otomanskim i britanskim statistikama i popisima vidimo da su u Palestini živeli zemljoradnici, stočari, vinogradari, učitelji, krojači, doktori, profesori, umetnici. U Palestini su postojale džamije, crkve, sinagoge, škole, bolnice, sportski klubovi, kafei, bioskopi, berbernice, stolarske radnje… Stanovnici su posedovali dokumenta, lične karte i pasoše u kojima je jasno bila navedena njihova palestinska nacionalnost. Velika prostranstva maslinjaka su generacijama gajile porodice koje su živele od tog zelenog zlata. Tatreez, tradicionalni palestinski ručni vez se učio u svakoj porodici i prenosio sa kolena na koleno, a svako palestinsko selo i grad je imalo svoj prepoznatljiv stil. Dabke, tradicionalan arapski folklor popularan u Levantu, igrao se na svakoj svadbi i veselju u Palestini. Maklubeh, hummus, mlokhiye, falafel, kibbeh… vekovima su se spremali i jeli na zajedničkim trpezama u palestinskim domovima.
Palestina pre ustanovljenja države Izrael na njenoj teritoriji u maju 1948. godine nije bila prazna pustinja bez ljudi. U njoj su živeli Palestinci, koji su proterani i obespravljeni, a u njihove kuće su se uselili Jevreji iz Evrope i Amerike.
Strani naseljenici koji, osim tog ubeđenja koje Ben Gurion navodi, da im je Bog obećao zemlju, nemaju nikakve dublje, zakonske ili porodične veze sa Palestinom, u najbukvalnijem smislu reči oteli su tuđe kuće, uselili se u tuđe spavaće sobe i jeli iz tuđih tanjira, dok su stotine hiljada starosedelaca proterani u izbegličke kampove. Te stotine hiljada su danas sedam miliona Palestinaca rasutih po svetu (i u 58 UNRWA izbegličkih kampova na Zapadnoj obali, u Gazi, Jordanu, Siriji i Libanu od kojih su mnogi razrušeni, a njihovi stanovnici po drugi ili treći put postali izbeglice) kojima Izrael uskraćuje pravo na povratak i time otvoreno kršeći međunarodno pravo, za šta ni do danas nije pozvan na odgovornost.
Zlikovci i dalje ruše, protjeruju i otimaju
I danas 77 godina kasnije strani naseljenici, vodeći se idejom da im je Bog obećao zemlju, progone, ugnjetavaju i ubijaju Palestince, donoseći rasističke zakone kojima diskriminišu i tlače milione ljudi, oduzimajući im slobodu kretanja, slobodu veroispovesti, oduzimajući im zemlju, domove i čistu pijaću vodu. Za one kojima i dalje, posle 77 godina Nakbe i 19 meseci genocida u Gazi nije baš jasno koja je to politika kojom se Izrael vodi i koji i dalje diskutuju o prikladnim terminima koje treba upotrebiti kada se govori o ovoj „jedinoj demokratiji na Bliskom istoku“, daću im malu pomoć – naseljenički kolonijalizam i aparthejd.
Taj jevrejski naseljenički kolonijalni projekat u Palestini održava novac ne samo američkih poreskih obveznika, već kao što je trenutni genocid u Gazi to nedvosmisleno dokazao, i saučesničko ćutanje arapskih lidera, hrišćanskih crkava i međunarodnih institucija.
I kao što su onda, 1948. godine, cionisti rušili, otimali i proterivali ljude sa ciljem da ih unište i odseku im korene, tako i danas, 2025. godine, ti zlikovci i dalje ruše, proteruju i otimaju.
Nakba se nastavlja pred očima čitavog sveta koji i dalje nema hrabrosti da je zaustavi. Okupacija, etničko čišćenje, genocid, aproprijacija palestinske zemlje, kulture, istorije, kuhinje, kršenje međunarodnog prava, uskraćivanje osnovnih ljudskih prava traje do danas. Razrušena Gaza koju okupator 19 meseci neprestano bombarduje ubijajući desetine hiljada ljudi i najmanje 40.000 raseljenih na Zapadnoj obali koju Izrael polako ali sigurno aneksira, svedoče da Nakba nije jedan događaj koji se desio u prošlosti, već da bez sumnje još uvek traje.
No, ono što okupator očito još uvek nije naučio iz svoje istorije brutalnog višedecenijskog tlačenja i ubijanja Palestinaca jeste da ovi ljudi imaju nešto što je ilegalnim američkim i evropskim naseljenicima nepojmljivo i nedostižno. Imaju bogomdanu sposobnost da svoje stradanje, patnju i traumu jačinom svoje ljubavi prema slobodi i pravdi preoblikuju u izvor snage i postojanosti. Time čuvaju svoju humanost koju je okupator davno izgubio.
