Istinita priča o bosanskim lavovima u odbrani Kudsa koju prenosi šejh Abdullah Azzam
Kaže autor na str. 62: Kada se zbio Palestinski rat 1948, došli su nam u ispomoć mudžahedini jugosloveni i s nama zajedno se uključili u borbu – da muslimani jugosloveni! – Tako mi Allaha pričao mi je jedan od učesnika bitke sa njima: Ostajali smo među hiljade cionističkih vojnika sami, meci su na nas slijetali poput kiše. Pitao sam ga: Šta ste činili? Veli autor knjige Abdullah Azzam: „ Ja u te stvari nisam tada mogao vjerovati dok nisam vidio u sličnim situacijama Afgance.“ Priča mi (autoru knjige, predavaču) ovaj šejh Abdur Rahman iz Bosne iz Jugoslavije: Učio sam kul huvallahu, kul euzu bi rabbil feleq i kul euzu bi rabbi nas, te bih potrao tijelo učeći još i ajetul kursijju, uz riječi: Bismillahillezi la jedurru me’asmihi šej’un fil erdi ve la fi sema, ve huve semi’ul alim.“ (U ime Allaha sa čijim imenom ništa ne može naškoditi na nebesima niti na Zemlji. On sve čuje i sve vidi.“).
Takav bih stupao među hiljade cionista više puta, ostajao bi tako, pa se opet vratio, a ništa mi se loše ne bi dogodilo.
Kada se Jordanska vojska povukla iz događaja i željela da napusti rat, rekao je ovaj i sa njim nekolicina mladića iz Egipta: Neće uči u džamiju Aqsa osim preko mene mrtvog. Povukli su se u džamiju Aqsa i odbili povlačenje.
Pričao mi je jedan iz Egipta koji je bio sa ovima. Veli: Bilo nas je manje nego prozora na džamiji, tako da smo čas pucali odavde, čas odande, dok ovaj Abdur Rahman ( iz Bosne ) nije rekao Abdullahu Tellu, zapovjedniku tadašnje Jordanske vojske: Kako ćeš se povući, a ostaviti iza sebe mesdžid el Aqsa. Reče: Takve su naredbe. Reče: Daj mi dva sanduka bombi, nešto mitraljeza i municije, ja ću se popeti na munaru u dvorištu džamije, pa kada uđu u džamijski harem, otvorit ću na njih vatru dok me ne ubiju… Cionistička vojska zbog ovih mladića nije bila u stanju da se približi džamiji, te je džamija al Aqsa ostala u rukama muslimana još dvadeset narednih godina zbog ove hrabrosti (1947-1967 ).
Ovi (bosanci/bošnjaci/jugosloveni) su bili takvi, da kada bi arapska vojska zapala u bezizlaznu situaciju, oni su se slali kao ispomoć.
Jedne prilike pao je kao šehid zapovjednik Abdul Kadir el Husejni, i to za vrijeme bitke kada je cionistička vojska uspjela da da napravi obruč oko arapske vojske, te su zatražili ispomoć, na što su im poslali ovih pet jugoslovena, te su razbili cionistički obruč.
Kada je napravljena jedinstvena država između Sirije i Egipta, rekao je Naser Titi, (Naser ga je uobičavao zvati brat Tito) – Ima li neki poklon da bi ga želio za naše jače veze? Veli: Ima kod tebe nekolicina ovih naših izbjeglica nakon Palestinskog rata 1948. Sad su u Siriji – tj ovi jugosloveni mudžahidi – Veli: Pošalji sve što imaš. Poslati su iz Sirije i već slijedeći dan bili strijeljani.
Iz knjige: Fi Zilali sureti Tawba str. 62. i 63.
Pakistan 1994, drugo izdanje, Izdao centar za medije Šehid Azzam.
Akos.bA
