Džemal Kurahović jedini užar u BiH
Široka rasprostranjenost industrijskih proizvoda, koje su nekad pravile ruke zanatlija, polako ga gasi. U srcu Starog grada u Sarajevu, pronašli smo, ipak, užarsku radnju u kojoj pletu ruke samo jednog zanatlije.
Plet po plet, čvor po čvor. Ruke ispletu što um zamisli. No, Kurahović kaže da je posljednji čuvar zanata u zemlji.
“Ja sam ostao sam. Jednom ću morati napustiti zanat. Ova država ne gleda stare zanate. Nema zanata. Samo kazandžije – jedna ulica i to je ništa. Danas je ostalo samo – burek, ćevapi, aščinica. Eh, ostalo je još samo da premjeste golubove i da više čaršije nema”, žali se Kurahović.
Majstor se prepoznaje po čvoru. Nakon pola vijeka prakse, brzina i preciznost su najmanji problem. Kurahović ima druge izazove.
“Ako se proda, to je strancima mreža, ova ljuljačka. Ovi naši pretežno uzimaju konopac za veša. Rijetko kada dođe neka narudžba da bi nešto napravio, da uzmem koji dinar”, tvrdi zanatlija, te dodaje:
“Bolje da me pitate koliko prodam u pola godine. Po jednu, a možda niti jednu. Otelo se, svak’ ide gdje je jeftinije. Ode tamo, jeftinije dvije marke, a ne možeš svakom dogovoriti, kvalitet…”.
Danas se, ipak, dođe po svadbeni poklon.
“Evo, ti i se oženio, sad si se objesio i nema više hodanja kao što je bilo”, šali se Kurahović.
Ne tuguje samo za zanatom koji nestaje, već i za starim vremenima:
“Ej, zlatna vremena, zlatna vremena. Kad kreneš Čaršijom ujutru, pa čuješ onaj komšija kuca, pravi, onaj zove na kafu – hajde, jesmo li više, gotovo! Danas nema više, svako se o svom jadu zabavio”.
Vještinu je naučio od oca, a prenio na tri sina. Iako je ostalo još ruku vičnih zahtjevnim užarskim zadacima, kupaca sve manje. U jedinoj užarskoj radnji u srcu Starog grada nađu se uglavnom rijetke mušterije ili znatiželjni turisti.
