Babo, ja ću te čekati da ti kažem sve što si propustio u ovih 20 godina
Ponekad, babo, kad krenem kući, poveze me neko od prijateljica sa svojim babom.
Kada me pitaju, poznanstva radi, čija sam, ja kažem mamino ime. A kad insistiraju tvoje, ja im ga nekako sjetno izgovorim.
Vele, ne znaju te i nisu čuli za tebe.
Nikad im neću ni reći da te ne znam ni ja, niti ću im reći da te nema pored mene, jer ti si tu, babo, 20 mojih godina si tu kad pričam s tobom u mislima, čekajući da se vratiš.
Ne znam kad mi je više teže, kad dođe dan tvog rođenja ili mog rođenja ili 12.11. kada si, ne znajući da ćeš imati Lejlu, poginuo braneći ovu Bosnu, ili svih ostalih 300 i nešto dana kada poželim da ti ispričam sve što mi se desi. Kad bi me ko molio da odredim od svih tih dana onaj najteži, ne bih mogla jer je svaki jednako težak.
Ali iako si mi nepoznat, ja mislim da nikoga bolje od tebe ne poznajem. Ni sa kim više ne razgovaram i nikome više tajni ne otkrijem.
Ponekad kad nešto pogriješim usude se reći:”Eh pa da ti je babo tu ne bi ti tako.”
A ja znam da bi baš bilo ovako kako ja uradim jer drugim danima kad šta lijepo uspijem i dostignem, govore da sam ista ti, tvrdoglava kad zacrtam cilj.
A ja ću te čekati da ti kažem sve što si propustio, pa ako ipak odlučiš ostati onda ti čekaj mene, u Džennetu prostranom, bez tuge i čežnje za tobom protkanom, a ja ću moliti Allaha za Njegovo dopuštenje da nas iz milosti Njegove uvede.
Tamo ćeš uvijek biti tu.
Priredila: Lejla Hondo
Akos.bA
