Historija i tradicija

Priča o bosanskoj kahvi: Šiš, mlin, mangala…

Dragi moji, da bi se pripremila i popila prava bosanska kahva, ona od birvaktile, postoji cijeli niz radnji, cijeli ritual. Prvo bi se kahva morala ispržiti u dolafu (uobičajen naziv u mom rodnom kraju, okolina Bos. Gradiške) ili šišu. Bezbeli, kupovala se samo sirova kahva. Potom bi se morala samljeti u mlinu, ručnom naravno, i to neposredno pred ‘pečenje’, da ne bi izlapila, kao što je govorila moja rahmetli mater.

E, tek onda bi se pristupilo ‘pečenju’ kahve.

Pošto se kahva nikada ne pije na brzinu, da bi dugo ostala topla, stavljala bi se na mangalu, i tako ostajala topla, taman za srknuti i nakon sahat vremena. Donosim vam jednu toplu priču, stihovanu riječima i srcem, da vas malo razgalim i ovoj eri espresso, produženih, kapučina, i ko zna čega još. Lijepo štivo dok čekate iftar, ili sehur, ako preko dana nemate vremena za čitanje, ili kako god vam drago. Pa bujrum!

DOLAF (ŠIŠ)

Prvo bi se prebrala.

Sirova se, bezbeli,

Samo kupovala.

Svako sumnjivo zrno,

Kamenčić.

Tek onda se u dolaf*

Sipala.

Zimi, kroz otvorena

Vratanca šporeta,

A preko ljeta…

 

Dvije cigle u avliji,

Malo grančica,

Pokoje drvo

I eto žara,

Dovoljno da se

Lijepo isprži,

Da ne zagara.

 

Dok s grana vremena

Sjećanje dolijeće,

Vidim majku

Kako strpljivo

Dolaf okreće.

Desno, lijevo, desno lijevo

I opet.

Jedan svijet, davno zagubljen.

 

Kad se pucketanje začuje,

Ona bi mašicama*

Pažljivo vratanca

Na šišu* otvarala.

Kao da je to

Najvažnije stvar na svijetu

Toliko je pažnje

Tome pridavala.

 

Pramenčići dima

Mirisom zasićeni,

Razlivali bi se

Na sve strane.

Tek ako je zadovoljna

Bojom prženih zrna,

Istresla bi vreli sadržaj

I pokrila krpom kojom,

Da se oznoji.

 

Godine idu,

Ko da ih broji?

Majka davno preslila,

Ni dolaf više ne postoji.

Radio, radio,

Pa se zauvijek ohladio!

*dolaf, šiš-naprava za prženje sirove kafe

*mašice-hvataljka za žar u obliku štipaljke

MLIN

Nikada se kahva

Unaprijed mljela nije,

Da ne izlapi.

Već  onda

Kad treba da se pije.

To je bilo

Nepisano pravilo,

I samo se tako

U našoj kući radilo.

 

Majka bi mlin

Sa rafe dohvatila,

Skinula poklopčić

I šakom kahvu zasipala.

Taman toliko

Mjerila njena šaka

Da kahva nije

Ni odveć  rijetka,

Ni previše jaka.

 

Vidim joj ruku

Kako polahko meljac okreće,

Dok mlin ukoso

Drži na struku.

Zametnu se priče

I  razne teme,

Al’ uvijek je kahva

Samljevena bila,

Taman na vrijeme.

Kad voda na šporetu zavri,

Baš u pravi čas,

Mlin se okrene u prazno,

I pusti drugi ‘glas’.

 

Tako se pravila kahva

Pred domaćom čeljadi

I musafirima.*

A onda se pila polahko,

S merakom.

S godinom svakom

Koja nadolazi

Ponešto drago

U nepovrat odlazi.

I majčin mlin se zagubio,

Kao da nikad

Nije ni bio.

*musafir-gost

 

KAHVA

Kahva u Bosni,

Jarane moj,

Nije obični napitak.

Možda su to kafa ili kava,

Ali kahva, jok!

Kahva je užitak.

Ma i više od toga.

Kahva je trošenje vremena

Kome ne postoji rok.

 

Kad  se kahva pije,

Nikuda se ne žuri.

Posao?!

Ma nije posao ‘tica ni zec

Da će uteći.

Srkneš, pa pustiš polahko

Niz grlo da  curi,

Samo kahva može

Tako dobro  ‘leći’

 

Ne smiješ je nikako skuhati!

Pravu , bosansku,

Valja ti ispeći.

Kašičicu ili dvije,

U džezvu, ja l’ ibrik,

Pa  na vatru, da se ‘peče’.

Pa kad  tako ‘pečena’

Zamiriše sve do avlije,

E, tek onda se

Vrelom vodom zalije!

I vrijeme uspori,

Pa sve polahko. Neka.

Vremena ima na pretek,

A ko zna šta insana

Sutra čeka.

 

Kahva ti je, jarane moj,

Najvažniji dio dana!

Predah, odmor za dušu.

Dočekuša, popričuša,

O stvarima nevažnim

I bitnim.

A pije se iz fildžana,

Sa šećerom u kocki,

Nikako sitnim!

Postoji i sikteruša,

Doduše,

Koju po nepisanom adetu

Po treći put ispečeš

Istom čeljadetu,

Jer mu je vakat da ide.

 

E to ti je, jarane moj,

I takva ti je, bosanska kahva.

Užitak, filozofija,

Trošenje vremena.

I ni jedna druga,

Nije joj ni do koljena!

Pa ako vremena nemaš,

Ili si ograničen rokom,

Okani se kahve!

Skuhaj si čaj

Ili se počasti sokom!

 

MANGALA

Sjetim  se  često, te  stare  kuće,

Tople  sobice, skromne  i  male,

Zamamnog  mirisa  kahve  vruće,

Što  se  puši  sa  mangale.*

 

Grije, svjetluca, iskri se, žiška,

Bakrena  mangala  puna  žara,

Ibrik  i  uvijek  po  fildžan  viška,

Dim  vel“ke  trave, što  izgara.

 

Majka  bi  uvijek  s  Bismillom  sjela,

Prvo  se  kahva  babi  sipa,

Treperila  njena  šamija  bijela,

K“o  s  trešnje  behar  kad  se  prosipa.

 

A  babo  s  cigarom, skrštenih  nogu,

Stidljivo, prilazi  mu  nevjestica,

Ja  još  uvijek  oćutit  mogu,

Toplinu  žara  iz  mašica.

 

A  on  polahko  cigaru  pali,

Očima  miluje majku  i  djecu,

Mi  u  ćošku, onako  mali,

I  blagosilja  nevjesticu.

 

Ona  bi  potom  ukraj  sjela,

U  pod  uprla  stidljivi  pogled.

Možda  je  i  ona  kahvu  htjela,

Ali  pred  svekrom, nije  red!

 

Tek  kada  babo  u  dućan  ode,

Majka  joj  rukom  znak  da:

„Pristavi, šćeri, još  malo  vode,

Da  i  ti  popiješ  fildžan, dva!“

 

A  ona  poskoči, veselo, žustro,

Prospe  se  kose  miris  blag.

Svjetlije  nekako  postane  jutro,

Kad  ostavi  svoj  mirisni  trag.

 

Mangala  kao  da  na  nju  čeka,

Treperi, sjaji, iskri  se, žiška,

Čuva  toplinu  kahve  i  mlijeka,

I  za  nju  onaj  fildžan  viška.

*mangala-sud posebnog oblika, obično od bakra u kojem se držao žar za podgrijavanje skuhane kafe

*mašice-hvataljaka za žar u obliku štipaljke

Piše: Suada M. Kovačević

Akos.ba

Povezani članci